Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Svo­je­vre­me­no sam na­pi­sao de­se­tak pi­sa­ma i upu­tio ih pri­ja­te­lji­ma po „bi­je­lom svi­je­tu“, sa že­ljom da ih upo­znam s mo­jim vi­đe­njem tzv. ju­go- kri­ze, ko­ja je bi­la u pu­nom je­ku. Pr­vo smo bi­li iz­lo­že­ni ge­bel­sov­skoj me­dij­skoj sa­ta­ni­za­ci­ji. Na­kon to­ga su usli­je­di­la po­zna­ta blo­ka­da ze­mlje i uni­šta­va­ju­će sank­ci­je dr­ža­vi, ko­ja je s raz­lo­gom uži­va­la me­đu­na­rod­ni pre­stiž. Za­vr­šni čin ta­kve sa­ta­ni­za­ci­je ze­mlje bi­lo je nje­no di­vljač­ko bom­bar­do­va­nje 1999. go­di­ne, od ko­ga da­nas „pe­ru ru­ke“ i nje­go­vi naj­ve­ći za­go­vor­ni­ci. Da ne po­mi­nje­mo pro­mo­vi­sa­nje la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo na pro­sto­ru i ta­da i sa­da su­ve­re­ne i me­đu­na­ro­dno uva­ža­va­ne dr­ža­ve ko­ja je po­no­sno no­si­la ime Ju­go­sla­vi­ja.
Sva ta „pri­vat­na“ pi­sma su ob­ja­vlje­na, pr­vo u štam­pi, a za­tim i u knji­ga­ma. I da­nas pred­sta­vlja­ju iz­vo­r­nu do­ku­men­ta­ci­ju. U vri­je­me nji­ho­vog na­sta­ja­nja po­ne­ki ugled­ni­ci su ih kva­li­fi­ko­va­li – pri­vat­nom i lič­nom ak­tiv­no­šću jed­nog aka­de­mi­ka, ospo­ra­va­ju­ći im ši­ri dru­štve­ni zna­čaj. Da­nas su i oni uvje­re­ni da ni­su bi­li u pra­vu, jer su ta pi­sma ima­la – i te ka­ko ši­ri zna­čaj. Imam sa­zna­nja da su s ne­kim frag­men­ti­ma bi­li upo­zna­ti i ta­da­šnji ne­mač­ki kan­ce­lar Kol, pa čak i ta­da­šnji rim­ski pa­pa – Jo­van Pa­vle II.
U sva­kom slu­ča­ju, na­sta­vio sam s ta­kvom ko­re­spo­den­ci­jom. Ovo­ga pu­ta me­ni pi­šu pri­ja­te­lji, pa i ne­znan­ci. Ta­ko sam do­bio pi­smo iz Bag­da­da i za­mol­ni­cu da ob­ja­snim ot­ku­da dva­de­se­tak irač­kih ri­je­či ima­ju isto zna­če­nje kao u na­šem je­zi­ku. Pi­smo sam ustu­pio na­šem po­zna­tom lin­gvi­sti. Je­dan me­ni ne­po­zna­ti ru­ski gra­đa­nin tra­ži da mu po­mog­nem da utvr­di svoj ro­do­slov. Sa­znao je da su mu da­le­ki pre­ci iz Cr­ne Go­re. To mi sa­op­šta­va na ru­skom je­zi­ku. Uz­vra­tio sam mu da je u vri­je­me na­šeg Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog – po­sta­ja­la ide­ja da se sva Cr­na Go­ra pre­se­li u brat­sku Ru­si­ju – ka­ko bi se po­bi­je­di­la glad i dru­ga ne­ma­šti­na. Od­se­li­lo se ne­ko­li­ko hi­lja­da naj­si­ro­ma­šni­jih, iako se u Ru­si­ju ni­je išlo „tr­bu­hom za kru­hom“, kao u Ame­ri­ku, na pri­mjer. I ta­da se pra­vi­la ve­li­ka raz­li­ka iz­me­đu Ru­si­je i Ame­ri­ke.
Ovih da­na sam imao u go­sti­ma ro­đa­ku iz SAD. Zna­la je svo­je cr­no­gor­sko po­ri­je­klo, ali ni­je zna­la ni­ti jed­nu srp­sku ri­ječ. Ni nje­ni ro­di­te­lji. Pr­vi put je u ze­mlji svo­jih pre­da­ka. Odu­še­vlje­na je za­vi­ča­jem. Obe­ća­la je da će do­ći i sle­de­će go­di­ne i da će do ta­da na­u­či­ti je­zik svog za­vi­ča­ja. Prosvjetni je rad­nik. Unuk mo­ga bra­ta je, ta­ko­đe, Ame­ri­ka­nac. Ta­mo je ro­đen i za­vr­šio fa­kul­tet. Go­vo­ri naš je­zik sa ame­ri­tič­kim ak­cen­tom. Itd. itd.
Je­dan Ce­ti­nja­nin se jav­no obra­ćao s de­se­tak nje­mu ne­ja­snih pi­ta­nja iz bo­ga­te isto­ri­je sta­re Cr­ne Go­re. Ka­že da ne zna ko­me da vje­ru­je, jer ima su­prot­sta­vlje­nih op­ci­ja na po­sta­vlje­na pi­ta­nja. Od­go­vo­rio sam na­vo­de­ći i knji­ge ko­je bi mo­rao pro­či­ta­ti, pa ne­ka sâm do­đe do za­ključ­ka. Po­ru­čio sam da se klo­ni – knji­ga sva­đa­li­ca. Sve ih je vi­še na bro­ju. Ni­je se vi­še ja­vljao.
Škol­ski drug i pri­ja­telj iz Pu­le – pi­še mi ovih da­na. Ne­do­sta­je mu za­vi­čaj. On je za sva­ko­ga naj­ljep­ši. I naj­bo­lji. Du­go je iz­van Cr­ne Go­re, pa mu je pu­no to­ga – ne­ja­sno; či­ta sa­mo na­šu štam­pu. Pi­še: ''ođe ima jed­na en­kla­va Cr­no­go­ra­ca, ko­ja se ova­mo do­se­li­la pri­je 360 go­di­na. Do­bro se dr­že, ali i tu ima me­te­ža. Lju­di se tru­de da oču­va­ju iden­ti­tet, vje­ru, obi­ča­je, je­zik, pa i ći­ri­lič­no pi­smo. Ža­lo­sno je da je tu Cr­na Go­ra pot­pu­no – za­ka­za­la. Do­la­zi­li su po­ne­ki, ali su, po mom vi­đe­nju svi uči­ni­li me­dve­đu ulo­gu“... Za­ni­ma­la ga je po­le­mi­ka o Rječ­ni­ku... CA­NU: „Bio bih ti za­hva­lan da mi o to­me ne­što ka­žeš bar ono osnov­no – da se ne bih obru­kao ka­da o to­me raz­mi­šljam ili ne daj Bo­že – ko­me ne­što tu­ma­čim!“ Dje­li­mič­no sam udo­vo­ljio nje­go­vom za­htje­vu. Po­slao sam mu sa­op­šte­nje ure­đi­vač­kog ti­ma Rječ­ni­ka... I do­pis mo­ga ko­le­ge iz Švaj­car­ske, ko­ga ću ov­dje di­je­lom ci­ti­ra­ti: „Ja­ko do­bro (se) zna da Al­ban­ci ni­su autoh­to­ni ni u sa­moj Al­ba­ni­ji, ni u Ti­ra­ni, ka­mo­li u Cr­noj Go­ri... Bog Al­ba­no­lo­gi­je – aka­de­mik prof. dr Egre­ni Ca­vej-pri­je po­la vi­je­ka re­kao (je) i do­ka­zao da su Al­ban­ci isto to­li­ko do­šlja­ci... ko­li­ko i Cr­no­gor­ci – sa Sr­bi­ma i Ma­ke­don­ci­ma. Aka­de­mik prof. dr Egre­ni Ca­vej je do­ka­zao da su Al­ban­ci si­šli iz Ru­mu­ni­je u Mat, iz­nad Ti­ra­ne u X vi­je­ku na­še ere. Dok do­ku­me­nat ar­hi­ve Vi­zan­ta – po­ka­zu­je da su 548. go­di­ne na­še ere da­kle – vi­še od če­ti­ri vi­je­ka – pri­je do­la­ska Al­ba­na­ca u Mat, Sr­bo-Cr­no­gor­ci i Ma­ke­don­ci ušli u Dur­hac­hi­um, da­na­šnji grad Dur­res. Da­kle, ne sa­mo stra­ni al­ba­no­lo­zi, me­đu ko­ji­ma sam i ja, već i Bog al­ba­no­lo­gi­je aka­de­mik Sa­bej“. Isti autor pod­sje­ća na svo­je knji­ge, me­đu ko­ji­ma je i dje­lo ''Ko su Al­ban­ci''. Za­tim na iz­da­nje isto­rij­skog in­sti­tu­ta u Ti­ra­ni – ''Hi­sto­ria e chgi­pe­ri­se'' u ko­me pi­še „da u su­sjed­nim ze­mlja­ma sa Al­ba­ni­jom, Al­ban­ci ne sa­mo da ni­su autoh­to­ni, već ni­su ni na­ci­o­nal­na ma­nji­na: pre­ma nji­ma oni su di­ja­spo­ra.“ Ci­ti­ra­ću još po­đe­ko­jeg auto­ra: „Knji­žev­nik Ste­rio Spa­se je re­kao da Al­ban­ci pre­ten­du­ju da su nji­ho­ve sve obla­sti ku­da je ga­zi­lo ko­pi­to ko­nja al­ban­skih fe­u­da­la­ca...“ Od­no­si Cr­no­go­ra­ca sa al­ban­skom di­ja­spo­rom bi­li su do­sta do­bri i to­le­rant­ni... Obje stra­ne su i po­sle ra­ta na­sta­vi­le da raz­mje­nju­ju ne­vje­ste, stva­ra­li mje­šo­vi­te bra­ko­ve... pri­zna­ju­ći Al­ban­ci­ma pra­vo ko­ja, kao di­ja­spo­ri ne pri­pa­da­ju po me­đu­na­rod­nim za­ko­ni­ma...“ Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na aka­de­mik An­dro­kli Ko­sta­la­ri je pi­sao, da se ''u ni­jed­no mje­sto svi­je­ta ne tre­ti­ra­ju stran­ci (Al­ban­ci) bo­lje od Ju­go­sla­vi­je, od­no­sno – u Cr­noj Go­ri, gdje su al­ban­skoj di­ja­spo­ri pri­zna­ta i pra­va, ko­ja joj ne pri­pa­da­ju, pra­va ma­nji­na­ca, pa i ne­ka­ka­ve na­rod­no­sti.“ Ni­sam, da­kle, že­lio ni­ka­kav ko­men­tar. Sa­mo sam još do­dao da la­i­ci ne pra­ve ni­ka­kvu raz­li­ku iz­me­đu Rječ­ni­ka i En­ci­klo­pe­di­je, iako su za uče­ne lju­de – raz­li­ke ve­li­ke. Ni­sam se da­lje upu­štao u struč­nu po­le­mi­ku, ko­ja je do­bi­la i me­đu­na­rod­nu di­men­zi­ju. Sa­mo za­pa­žam da u ovoj „kam­pa­nji“ – ni­sam pri­mi­je­tio uče­šće Al­ban­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti, ni­ti Aka­de­mi­je na­u­ka Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, pa ni Aka­de­mi­je na­u­ka Ko­so­va i Me­to­hi­je.
I da za­klju­čim: pre­pi­ska bi­lo kog aka­de­mi­ka, vo­đe­na bi­lo ka­da, ne mo­že se tre­ti­ra­ti kao ne­što lič­no i pri­vat­no. Pi­ta­nja o ko­ji­ma je bi­lo ri­ječ u ovom tek­stu – sva­ka­ko ima­ju ši­ri dru­štve­ni zna­čaj. Na­dam se da ta­ko raz­mi­šlja­ju i po­što­va­ni či­ta­o­ci. Uosta­lom, ova ru­bri­ka dnev­ni­ka ''Dan'' – odav­no se sma­tra vr­lo edu­ka­tiv­nom. Za­to što se ele­men­ti lič­nog i pri­vat­nog tran­sfor­mi­šu u par eks­e­lans zna­čaj­no i dru­štve­no.